Драган Бурсаћ: Опраштам вам што би ми силовали нерођено дијете!

Те стога, одустајем од било каквог судског гоњења добрих људи који су ми пријетњама смрћу заправо хтјели помоћи, извести ме на прави пут, показати ми како се домовина воли бејзбол палицама, силовањем нерођене дјеце и најавом одстрела мене и моје породице.

Dragan Bursać / 05. април 2018

Синоћ и јутрос сам добио још неколико пријетећих порука од особа које се наводно судски процесуирају за претходне пријетње смрћу. Мало сам размислио, сабрао се и, признајем, погријешио сам. Није до вас, до мене је.

До мене је

Мили моји и драги неистомишљеници, опраштам вам свима који сте ми пријетили. Ипак сте ви у праву! Ја сам једно трабуњало, које се дрзнуло и позвало државу и њене органе да ме заштите. А како видим, ви сте или јачи од државе или сте држава.

Надам да ћете и ви мени опростити што сам вам био на нишану, што сте ме наумили одстријелити, е да би од мог комуњарског тијела остала каша мијешаног меса, како наводите. Опростите ми што ће ме ноћ појести, што ми се за гроб неће знати, што ћете ме набијати на неомашћен колац.

Такође, дубоко вјерујем да ћете бити тако добри и опростити ми што планирате силовати моју жену на све могуће и немогуће начине и што имате племенит наум да ми општите са нерођеним дјететом. У задњих 15 мјесеци, схватио сам у каквој сам заблуди! Ви, ви сте у праву са својим хуманим ставовима и наканама, а ја док сакупљам пријетећа писма, возим уништено ауто на поправку и пријављујем вас МУП-у, ја сам заблудјела кукавица.

Ето, у ових годину и по, досађивао сам и полицији и тужилаштву и судству у обављању редовних активности попут лежања, чекања на застару предмета и поновног лежања. Досађивао сам поштеном свијету у канцеларијама док су у зен-миру испијали прве кафе јутарње, намјесто да сам као и сваки поштени новинар у овој нашој Чеченијици погнуо главу и ћутао. Тако се то ради. Шта сам је па бољи од осталих?

Али зато ви нисте ћутали, све једнако креативним приједлозима како упокојити моју фамилију и мене. Идеје су фрцале у чудесном брејн стормингу, од слободарског Чикага до Босанске Градишке. Пардон СрБске Градишке. Од камионџија, до секјуритија. Од камермана, до бодибилдера. Од комерцијалиста до лугара...

Па сам тако боравећи на силним семинарима новинарским на којима се дрви о безбиједности седме силе у нас (хахаха), осим бројања навијек истих новинара, пребројавао нападе, пријаве, процесуирања, моје опросте и дјеловање судова. И збројих. Напада тридесетак, пријављених десет, два опроста, осам неријешених случајева. Дупло голо, усраних гаћа у мом случају.

Искрено се надам да ћете наставити свој посао, пријетње, физичке и вербалне насртаје, уништавање личне имовине... Ја немам било какве полуге да вам се супротставим, а ви имате своју приватну државу. Рекао бих, само напријед, да ме није страх.

Има МУП пречег посла

Како год, више нећу малтретирати запослене у МУП-у, Тужилаштву и судовима. Имају они пречег посла, кажу. Кажу и да Бањалука никада није била сигурнији град.

Можда се са тим не могу сложити родитељи убијеног Давида Драгичевића, можда се са тим не може сложити новинар Слободан Васковић и како веле “жена му”, можда се са тим не може сложити новинарка Гордана Катана, можда се са тим не може сложити Александар Трифуновић и уредништво БУКЕ, можда се са тим не може сложити онај психолог Пухало, можда се са тим не може сложити 80% становника Бањалуке и Републике Српске и моја маленкост као кусур приде.

Али ко нас јебе!

Јуче је био Дан полиције и премијерка Цвијановић је рекла да је «полиција један од најснажнијих идентитета Републике Српске». И ја се слажем са њом! Слаже се вјероватно и Ненад Стевандић, први чекић Скупштине РС и некадашњи сувозач комбија црвеног. Слаже се и Стојан Жупљанин, који је као први пандур Бањалуке у првој половини деведесетих “измјестио” 70 хиљада несрба.

А, слаже се, богме, и наречених 70 хиљада несрба бањалучких да је оваква полиција идентитет баш овакве Републике Српске. Од Невесиња, Фоче, Вишеграда, Пала, Сребренице, па све до Козарца и Приједора.

И због свега нареченог, ситне су моје муке, мукице такорећи са тако крупном творевином, као што је Република Српска, која постоји, ако је локалним историчарима вјеровати, од 1945.

Имаш ти, Републико Српска, пречег посла него да чуваш неког тамо новинарчића, прашинара из Бурсаћа.

Ваља направити кампове за обуку младих полицајаца, које ће руски специјалци обучавати. Ваља мобилисати све оне тастатура ратнике који су пријетили мојој маленкости и свим осталим домаћим издајницима и страним плаћеницима и пробрати способне за пушку и два оквира.

 

Тужићу себе што ме вријеђате!

Па ти се још једном извињавам, Републико Српска, и теби и, да простиш, твојим органима и твојим најсвијетлијим синовима, који су на вријеме уочили мој хињски, антисрБски, издајничко-сорошевско-катарски рад, а све у циљу дестабилизације ове феноменалне творевине, у коју се од љепоте не може гледати.

Те стога, одустајем од било каквог судског гоњења добрих људи који су ми пријетњама смрћу заправо хтјели помоћи, извести ме на прави пут, показати ми како се домовина воли бејзбол палицама, силовањем нерођене дјеце и најавом одстрела мене и моје породице. То је један дубоко педагошки и хуман посао, чији значај, ја глупи слијепац, никако да схватим. А, све статистике су указивале на то. Да сам само истраживати хтио. А у истраживању стоји да 25% становника Републике Српске сматра да су „у неким случајевима“ напади на новинаре оправдани. Исправно, јакако!

И како бих показао искреност у својим намјерама, лично ћу се, вођен примјером Предсједника РС-а Милорада Додика, самотужити.

И не само то! Помоћи ћу приликом израде тужби против мене љигавца, сваком од насилника, кога сам на било који начин узнемирио у ових 15 мјесеци у његовој светој педагошкој дужности истјеривања Бурсаћа на прави пут или чисто истјеривања Бурсаћа из земље или са лица Земље.

Тужићу себе, што сам за скоро сваког насилника констатовао да је пас који лаје и да не уједа. Ма тужићу се што сам се дрзнуо устврдити да иза керова стоји идеолошко-кинолошки савез.

На концу

Ја ћу све једнако радити свој посао, али нећу отимати вријеме и посао полицији, судству, тужилаштву и необично драгим насилницима, који су ми све вријеме лијепом увредом, ситним гестом и исправним ставом покушавали помоћи.

Што би рекли стари људи, ја пишем, а ви пријетите, до кад ћемо среће имати да се не сретнемо?

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.